Priča o Sanjalici i pretporođajnoj sali

by Dragana Kožan

Ljudima, onim pravim, sa velikim LJ, uvek je teško da pričaju o sebi i svojim dostignućima i uspesima. Nekada su skromni do te mere da im se ta vrlina pretvara u manu. E, baš takvi su autori Sanjalice – Sanja i Saša. Par u poslu, par u životu, mama i tata dve slatke šmizle i koleginica i kolega. Zajedno u svemu već duže od jedne decenije. Pre dve gorepomenute šmizle, rođeno je njihovo prvo dete – Sanjalica.

Baš zahvaljujući Sanjinoj i Sašinoj preteranoj skromnosti, pripala mi je čast da ih predstavim ovom svetu. I činim to sa zadovoljstvom radoznalca koji se i sam pre jako mnogo godina pitao ko su ti tamo što prave tu Sanjalicu i kakva to velika kompanija stoji iza ovog sajta. Da me sudbina nije poslala u njihov život 20. maja 2008. godine, verovatno nikada ne biste pročitali ovu zabavnu priču. I mnogo biste propustili!

A kad kažem sudbina, zaista mislim – sudbina. Jer, pazite sad ovo: te 2008. godine Sanja trudna, ja trudna. Svaka živi svoj život nesvesna činjenice da ona druga uopšte postoji. Ona treba da se porodi 6. juna, a ja 14. maja. Kad ono, međutim. Moje dete nije htelo napolje, a njenom se baš žurilo da ugleda ovaj divni svet. I tako 6 dana posle mog termina i 17 dana pre njenog, dakle, tog 20. maja, zateknemo se nas dve u pretporođajnom sobičku. Ona već napola spremna da se porodi, a ja se još premišljam hoću li danas il’ ću ipak sutra. U jednom momentu sam odlučila da ću ipak danas. Mda, mnogo sam se baš pa pitala, ali neka bude… Zarazila me Sanja kontrakcijama, pa nekako spontano krenuše i moje. Slatke muke nas spojiše, pa je situacija nalagala i nekakvo upoznavanje u pauzi između huktanja i uzdisanja. Naravno, prvo što sam je pitala nakon što mi je rekla svoje ime, bilo je – čime se bavi.

– Pa, moj muž i ja imamo neki sajt, Sanjalica se zove… – izgovorila je Sanja nekako kao da se toga stidi, kao da je to neka totalno nebitna i razgovora nedostojna priča i kao da bi što pre zbrisala na neku drugu temu.

Nikada neću zaboraviti taj njen izraz lica, ali ni svoj. Raširila sam ove svoje ionako široke oči i od usana napravila: O! Sanjalica? Čoveče! Onaj sajt Sanjalica?! Upravo preda mnom sedi osoba koja pravi Sanjalicu??? Eto, to sam pomislila u tom trenutku i ponešto od toga i izgovorila. No, Sanja me je gledala blagotelećim pogledom, duboko disala i verovatno se mislila u svojoj glavi:

– Šta se bre ova debela loži i skakuće oduševljeno? Mo’š misliti – Sanjalica. Ko da je sad to nešto pa bitno. Verovatno se pretvara da zna za sajt, samo da bi ispala fina. Uhhhh, huuuuuhhhh! Bolje da me pusti da se na miru porodim i nek’ se i sama porađa umesto što zapitkuje. Svoj poso nek’ si gleda!

Pojma nije imala Sanja tada, kao što verovatno nije svesna ni sada da je Sanjalica – brend. Ime! Sajt za koji malo ko nije čuo i mnogo godina pre našeg stereo porađanja, a kamoli danas.

Uglavnom, naše su se kontrakcije nekako sinhronizovale, ma koliko to čudno zvučalo – dolazile su u isto vreme, bile jednako jake i odlazile kad smo im već poželele reći sve po spisku. Nije bilo šanse nastaviti suvislu priču, jer su naleti bili sve učestaliji. Već je pao mrak kada su nju odveli u porođajnu salu. Samo par sati kasnije i ja sam prošla kroz istu avanturu. No ponoć je već bila prošla, pa su nam deca ipak rođena gotovo istovremeno, ali na različite datume.

Eto, tako sam upoznala Sanju, a uskoro se pojavio i srećni tata Saša. I sve bi se možda završilo u tom porodilištu da me oduševljenje Sanjalicom nije nateralo poželim da ove ljude bolje upoznam. I zadržim u svom životu. Ona dva bebirona zahvaljujući kojima smo se Sanja i ja srele, sada su već krenula u školu. Za sve ove godine nikada nismo prekinule kontakt, a počele smo i poslovno da sarađujemo. I ono što je najvažnije – zahvaljujući Sanji i Saši uspela sam da se jako obogatim. Stekla sam prijatelje za ceo život! I to nije nikakva fraza: pravih pravcatih prijatelja imam toliko da se mogu pobrojati na prste jedne ruke, a da mi, uz to, možda jedan čak ostane slobodan. S & S zauzimaju dva počasna mesta.

Divni, skromni, topli, vredni ljudi. Bez trunke zla u sebi. Kad se smeju – smeju se od srca, na sav glas. Kad plaču – plaču u sebi i malo ko za to zna. Nikada se ne hvale svojim uspesima, a Sanjalica je pritom samo jedna u nizu velikih i lepih stvari na internetu koje su smućkale njihove četiri ruke i dva genijalna uma.

A najlepše stvari baš i nastaju iz ljubavi, iz prijateljstva, iz slučajnih, a sudbonosnih susreta ljudi koji se prepoznaju i razumeju posle samo nekoliko izgovorenih rečenica ili reči. Baš tako je nastala i Sanjalica i baš zato je ovaj sajt mesto gde se isti pronalaze, mesto gde sudbina spaja ljude koji se možda nikada ne bi sreli, mesto gde se rađaju prijateljstvo i ljubav, mesto za zabavu i radost.

Sigurna sam da Sanjalica za mnoge korisnike predstavlja upravo ono što je za mene i Sanju bio onaj naš pretporođajni sobičak: prostor u kome smo razgovarale, razumele se, delile iste slatke muke, strahove i probleme, postavljale pitanja i pronalazile odgovore, smejale se i plakale i – zajedno uživale u čudu života. Mesto na kome smo se sasvim slučajno zatekle u isto vreme, a sa koga smo otišle povezane za zauvek. Pa, nije li upravo Sanjalica baš takvo mesto svih ovih godina? Neka tako bude i ubuduće!

I zapamtite: i kontrakcije manje bole i sreća je mnogo veća, ako imaš s kim sve to da ih podeliš. Isto je i sa svim drugim stvarima u životu. Zato je Sanjalica tu – da nas spoji da bismo delili.

 

P. S. Sanja & Saša – hvala vam što postojite, hvala vam na Sanjalici i hvala vam na tome što vraćate veru u ljude sa velikim LJ!